Jasenovac posle Dare

U mom kraju, na jednom kamenu je uklesano – Ako želiš istinu, budi blizu konja, ako hoćeš da je izgovoriš, budi na konju, ako je izgovoriš –  i krila da imaš, ne možeš uteći! Došlo je vreme da se kaže istina o svim stradanjima srpskog naroda. Kada je film “Dara iz Jasenovca” ugledao svetlost dana, uzburkale su se strasti širom sveta. U filmu je, nakon sedamdeset i pet godina, prikazano stradanje srpskog naroda u hrvatskom logoru Jasenovac.

Trebalo je malo vremena da prođe da se sleglu utisci posle filma, da bi se hladne glave mogla napisati koja reč o srpskom stradanju, a da niko ne zameri na teškim a istinitim rečima. Srbi su tokom vekova toliko stradali, da i tudje žrtve poštuju kao svoje i nikada se ne bi poigravali tuđim bolom. Logor Jasenovac u Hrvatskoj, postojao je 1941. do 1945. godine, i u njemu je stradalo preko 700.000 Srba, Jevreja i Roma. Pri tom, Hrvatska je jedina zemlja u Evropi koja je imala logore i za decu. O surovosti logora najviše govori rečenica prof. dr Gideona Grajfa, istoričara specijalizovanog za Holokaust i pisca monografije “Jasenovac – Aušvic Balkana – ustaška imperija okrutnosti”, koja glasi: Jasenovac je brutalniji od Aušvica. Dakle, nisu Srbi sami izmislili stradanje svoga naroda, već su to, nažalost, neoborive činjenice o kojima se nikad nije glasno pričalo, jer su žrtve Srbi, što  u svetu nije poželjno naglašavati, već naprotiv, Srbe prikazati kao neprosvećene nasilnike. 

Ipak, hvala Bogu, za istinu i pravdu nikad nije kasno! Srpski narod je konačno dočekao da se javno progovori o njegovim žrtvama. Prvi put u svojoj istoriji Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom, obeležava sva stradanja srpskog naroda. Verujem da će mnogi koji pogledaju film, biti zaiteresovani da saznaju pravu istinu o onome što se dešavalo na Balkanu tokom Drugog svetskog rata i da će tada shvatiti istinu, tj. da Srbija nije bila okupatorska, već zemlja koja se uvek borila za slobodu svoga naroda i da Srbi nisu neki divljaci željni krvi, već plemeniti borci za istinu i pravdu. Zahvaljujući mudroj državnoj politici, konačno prezentujemo Srbiju onakvom, kakva ona zaista jeste i kao takvu treba da je upoznaju Evropa i svet. Čini se da je ova dodatna hrvatska histerija usmerena ka Srbiji nije samo zbog nepostojećeg non pejpera nego je zbog činjenice da Srbija prvi put u istoriji ima suficit u trgovinskoj razmeni i da će ubrzo, po bruto domaćem proizvodu preteći Hrvatsku i to sa mnogo manjim javnim državnim dugom. Kada na sve to dodamo i činjenicu da su Hrvati protestvovali ispred ruske ambasade, jer nemaju dovoljno vakcina, dok je u isto vreme Srbija lider po broju vakcinisanih u regionu, onda na neki način, moramo i da razumemo taj njihov animozitet prema Srbima. Napredujući na ekonomskom planu, Srbi uporedo uzdižu i nacionalnu kulturu. Svojevremeno je i Čerčil na račun vojnog budžeta, povećao izdvajanja za kulturu, čime je naglasio njen značaj za napredak zemlje. Srbija se kao nikad do sada, bori da očuva našu zaostavštinu i nacionalno biće. Sa tom namerom otvaramo Istorijski muzej Srbije u neposrednoj blizini velelepnog spomenika Stefanu Nemanji, kao simbolu, kako srednjovekovne, tako i savremene, moderne i jake srpske države.

Zahvaljujući naporima našeg predsednika Vucića, država je izdvojila sredstva da istina o stradanju Srba konačno bude javno prikazana u filmu “Dara iz Jasenovca”, odnosno da film bude snimljen. Ovim gestom Srbija je jasno poručila svima da su prošla vremena kada smo se izvinjavali agresorima, te da je došlo vreme da progovorimo o stradanju i žrtvama našeg naroda i da ih dostojanstveno i sa pijetetom pamtimo. Nadamo se tim boljim vremenima, kada će svaki narod, pa i srpski imati pravo da prebroji svoje nevine žrtve tokom vekova, da javno prozove zločince i da ti zločinci makar i posmrtno budu okrivljeni za zlo koje su napravili. Da oni ne budu veličani kao heroji u tim državama i da se njihovi narodi ne ponose njima,jer zaista nemaju sa čim. Treba ih obeležiti onako kako zaslužuju, a njihovih postupaka treba da se stide svi normalni ljudi i da dobro upamte, da se nešto slično nikom ne bi ponovilo.

Jer zločin treba okarakterisati kao ZLOČIN, a ne kao borbu za slobodu. Slobodu od koga? Od nemoćnih žena, dece i staraca koji su mahom žrtve. Da bi te rane zacelile i da nas ne bi delile svi moramo napraviti veliki napor oni da priznaju svoje zlo, a mi da oprostimo. Samo se tako život može nastaviti dalje i jedino tako pošto smo hrišćani možemo oprostiti. Nama je oproštaj osnov vere jer je i Isus oprostio svojim dželatima i rekao Gospodu: “Oprosti im jer ne znaju šta čine “.

dr Zlatko Lutovac / Vojvođanski Portal

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *